Pi­še: Zo­ran Pi­pe­ro­vić


Iza­bran je no­vi šef ne­ke Agen­ci­je, ili če­ga li već, ko­ja će se bo­ri­ti pro­tiv ko­rup­ci­je. Pre­po­ru­ka mu je, ne ono što ne­ki ve­le da je­ste (ta­zbin­sko srod­stvo s oni­ma ko­ji mo­gu da ina­u­gu­ri­šu) već pen­zi­o­ner­ski sta­tus. Mo­lim? Ne mo­li, či­ta­o­če, po­go­dio sam. U pen­zi­ji lju­di zre­nu. Sklo­ni su eli­mi­ni­sa­nju pred­ra­su­da. Za taj po­sao (eli­mi­ni­sa­nje ovog na­ve­de­nog) tre­ba vre­me­na. Jer ono zna­či sop­stve­no pre­i­spi­ti­va­nje. Za­to su pred­ra­su­de men­tal­no naj­jef­ti­ni­je. Imaš stav. I tač­ka. U mir­nim pen­zi­o­ner­skim da­ni­ma, pu­nim vi­ška vre­me­na, no­vi šef je imao uslo­ve za ta­ko ne­što. I, evo ga. I evo DPS-a da ga zdu­šno po­dr­ži. Znam tvoj stav, či­ta­o­če, o to­me i znam što mi­sliš o na­pad­noj za­lju­blje­no­sti te par­ti­je u čo­vje­ka za ko­jeg su, iz­me­đu osta­lih, ka­za­li u par­tij­skom sa­op­šte­nju da je uklju­čen u afe­ru ko­ja je tre­ba­lo da sru­ši dr­ža­vu. Stav ti ni­je do­bar. Ni­je gla­sao DPS zbog srod­stva. Ti ko­ji su gla­sa­li to čak i ne zna­ju. Ovo tvr­dim iako znam da te ne­ću uvje­ri­ti u su­prot­no. Ne mo­raš da mi vje­ru­ješ. Ali, na­sta­vi da či­taš. Da­kle, ovo pi­sa­nje ni­je iz mr­žnje pre­ma čo­vje­ku- no­vom še­fu za an­ti­ko­rup­ci­ju zbog zla ko­je mi je na­nio. Jer ja ne umi­jem da mr­zim. Pre­zir je bio mo­ja po­bje­da. Na­tje­ra­li su me na taj pre­zir. Što ni­je do­bro. Jer od to­ga ne­maš do­bit­ka. Osim što poč­neš i se­be da pre­zi­reš. Pi­sa­njem sam htio da ti po­mog­nem. Da oda­gnaš sum­nje o iz­ne­nad­noj lju­ba­vi pre­ma pen­zi­o­ne­ru.

****

Da bi do­šao od ku­će do ško­le, mo­rao je da pje­ša­či str­mom uli­com ko­ja bi se pri­je mo­gla na­zva­ti ka­me­ni­tim pu­telj­kom. Vi­žljast, mr­šav, krat­ko oši­ša­ne ko­se, no­sem ko­ji obe­ća­va, mir­nih oči­ju iz­nad ko­jih su se na­sta­ni­le pra­vil­ne obr­ve, sko­ro kao na­cr­ta­ne, no­se­ći škol­sku tor­bu od ska­ja u ko­joj su sta­le pr­ve sve­ske i pr­va knji­ga- bu­kvar i za­ši­lje­ne, obič­ne gra­fit­ne olov­ke. Pen­trao se sva­ko­dnev­no, sa­vla­da­va­ju­ći str­mi kr­še­vi­ti so­kak. Smje­šten iz­me­đu sta­rih ka­me­nih ku­ća, vre­me­nom je po­stao nje­gov ma­li, us­put­ni svi­jet. Ko­ji je stao u tih sto me­ta­ra.
Ne­gdje po sre­di­ni uli­či­ce na li­je­voj stra­ni is­pred ogrom­nog ka­me­nog zda­nja, sta­ja­la je ve­li­ka dr­ve­na ka­pi­ja, če­sto po­lu­o­tvo­re­na, ko­ja je pri­kri­va­la ogrom­nu avli­ju. Za­vi­ri­vao je, pro­la­ze­ći, zna­ti­že­ljan ho­će li vi­dje­ti ne­kog od uku­ća­na be­gov­ske mu­sli­man­ske po­ro­di­ce. Ne­ra­do je okre­tao gla­vu ude­sno baš na tom mje­stu, pre­ko pu­ta dr­ve­ne ka­pi­je. Ura­dio je to svih go­di­na osnov­ne ško­le, sve­ga ne­ko­li­ko pu­ta, su­da­ra­ju­ći po­gled sa star­cem La­za­rom. Mr­šav, or­lov­skog no­sa, pro­dor­nih ze­le­no-bra­on oči­ju, mr­go­dan i neo­bri­jan, sje­de­ći po­red ni­skog pro­zo­ra na ku­ći od neo­gra­đe­nog žu­to-si­vog ka­me­na, iza­zi­vao je strah kod dje­ča­ka. Znao bi na­kon tog su­sre­ta oči­ma da ubr­za ko­rak uz str­mi­nu, želj­no oče­ku­ju­ći da na sa­mom kra­ju te uli­či­ce do­ži­vi već po­znat pri­zor. Ka­me­na pod­zi­da s li­je­ve stra­ne ozna­ča­va­la je dvo­ri­šte sta­re al­ban­ske ku­će u ko­jem su se še­pu­ri­le do­ma­će pat­ke. S nji­ma u dvo­ri­štu uvi­jek bi bi­la li­je­pa, glu­vo­ni­je­ma Al­ban­ka. Di­van osmi­jeh, ze­le­ne oči, du­ga sme­đa ko­sa, ma­ha­nje ru­kom pre­ma ma­le­nom đa­ku, sva­ko­dnev­no su taj su­sret či­ni­li to­plim, iskre­nim, ne­za­bo­rav­nim, je­dva če­ka­nim.
Dje­čak je od­ra­stao. Uli­ca je umi­la ka­me­no li­ce. Ne­ma dr­ve­ne ka­pi­je, a sta­ri La­zar se pre­se­lio na onaj, pra­ved­ni­ji svi­jet. Ne­ma to­ple, do­bro­na­mjer­ne, li­je­pe, glu­vo­ni­je­me Al­ban­ke. Pat­ke su odav­no oti­šle. Ne­ma sta­rih, ka­me­nih ku­ća. Sve je no­vo, otu­đe­no. Ostao je ul­cinj­ski Pri­stan. I osta­lo je sje­ća­nje ko­je ži­vi u dje­ča­ku. A on i da­lje u od­ra­slom čo­vje­ku. Ko­ji ovo za­pi­sa.

****

Pro­či­tao sam kod Je­ro­ti­ća da se još u 19. vi­je­ku Šo­pen­ha­u­er pod­smi­ja­vao lju­di­ma ko­ji mno­go či­ta­ju i pi­šu, a on­da ble­be­ću dru­gi­ma ono što su pro­či­ta­li. Baš ta­ko pi­še – ble­be­ću. Da li je Šo­pen­ha­u­er upo­tri­je­bio taj iz­raz ili je to Je­ro­ti­će­va slo­bod­na kre­a­ci­ja, ni­je va­žno. Me­ni je taj stav pri­vu­kao pa­žnju. Pre­po­znao sam se. Ne u či­ta­nju i pi­sa­nju. Ne pre­tr­goh se. Već u ble­be­ta­nju. Dža­ba me upo­zo­ra­va­ju, go­vo­re­ći us­put da ne­kad i po­go­dim. Ble­be­ću­ći. Po­en­ta je u sle­de­ćem: uglav­nom se ble­be­će. Re­dom. O po­li­ti­ci, cr­kvi, eko­no­mi­ji, orga­ni­zo­va­nom kri­mi­na­lu... Ne smi­jem u ovom kon­tek­stu po­me­nu­ti NA­TO, jer bih tu tek ble­be­tao. Va­žno je i mje­sto ble­be­ta­nja. Ov­dje, kad to pri­ča­ju­ći baš i ne ra­diš, ka­žu da upra­vo to či­niš. Ble­be­ćeš. I to go­vo­re uglav­nom oni ko­ji ne či­ta­ju i ne pi­šu. I ti su uvi­jek u pred­no­sti. U ži­ži. Na­rav­no, i u po­li­ti­ci, pra­vo­su­đu. Čak i kod Šo­pen­ha­u­e­ra. Do­sta je bi­lo ble­be­ta­nja. Za da­nas.
(Autor je advo­kat)